Погледајте серијал верске секте на нашем каналу.

Сатанистичке секте

Сатанистичке секте су другачије од свих осталих по много чему. Најпре, оне су по учењу све веома блиске, а појављују се под много различитих имена. Оне су у вези са многим парарелигијским организацијама, па тако у себи спајају и вештичије многобожачко црномагијаштво и некакво своје ишчашено схватање хришћанства. Даље, сатанистичке секте су далеко опасније од свих других. Такође, оне су одличан параван за разне шпијунске, субверзивне и криминалне делатности, као што су трговина наркотицима, трговина белим робљем или трговина људским органима. Сатанистичке секте су обавијене велом мистерије, што је део конструисања њиховог имиџа, али су поуздано физички најопасније од свих које смо претходно навели.

У шта то сатанисти верују? Пођимо прво од њиховог имена. Јеврејска реч satan значи непријатељ или противник, и у време старог Израила том су се речју означавали баш непријатељи; ако се неко, на пример, суди са неким, онда су они један другом satan на суду. Уопште узев, демонологија код Јевреја – народа из чијег језика ова реч потиче – развила се доста касно, и то не као антипод (супротност) монотеизму, вери старих Јевреја, него баш унутар монотеизма. Библијски писци су се питали зашто се човек опредељује за зло, за странпутицу, ако Бог све позива спасењу, ако је Он „све добро створио“? Питали су се откуд неправда на свету који је створио добри Бог? Одговор на то питање је непријатељ Божији – satan–ilu, који заводи људе и води их у пропаст, у смрт, јер смрт је – не бити у вези са Богом. Дакле, сатана није и не може бити лично име, него је ознака за – да тако кажемо – животни став.
Ово такође не значи да су Јудејци изједначавали Бога и ђавола по суштини и снази: јудеохришћанском предању страна је идеја о свету који је играчка у борби два фундаментална принципа – Добра и Зла (као код, на пример, Персијанаца, који су веровали у доброг бога Мазду и злог бога Арумана). Бог је потпуно другачији од свега што постоји: Он је Створитељ, а све остало – укључујући ту и ђавола – је створено. У сваком случају, српска реч ђаво, је посрбљена грчка реч diavolos, што значи лажов, непријатељ. Сатанисти нарочито инсистирају на имену Луцифер (од латинског lus – светлост и грчког foro – носим; дакле – светлоносац, лучоноша), што је сте било име ђавола, али пренего што се побунио против Бога и човека и потом „спао“ с неба; то уствари значи да име Луцифер њему више не приличи, јер он просто више није лучоноша.
И кад смо код тога, треба да укратко изложимо шта је уствари satan–ilu. У питању је, дакле, један анђео који се у једном тренутку због своје гордости (самољубља) побунио против Бога, престао да воли Бога. Анђели (од грчког angelos – весник, гласник, посланик; то је, значи, ознака за службу, а не за суштину или природу некога; превод јеврејске речи malak) су заиста нетелесна бића, али припадају створеном свету. Хришћани верују да је управо човек врхунац, или како се то лепше каже – круна Божије творевине, јер се у човеку окупља све што је Бог створио: и дух и материја. Није примерено поредити да ли је као биће достојнији човек или анђео (тј. поредити их аксиолошки), али човек јесте врхунац створеног света коме припадају и анђели. С те стране посматрано, ђаво као анђео – и то још пали, недостојни анђео, јер његова природа јесте његова служба, ако је анђео гласник Божији, а против Бога и против своје службе се он побунио, што ће рећи да одбацује сам себе – нема реалну физичку моћ над човеком. То заправо значи да је човек тај који ђаволу отвара врата, који ђавола дарује достојанством које онај својим способностима не заслужује. Зато Црква ђавола зове лажовом. И у томе се можда најдрастичније огледа трагедија сатаниста, што је њихова вера уствари – шупља вера, а видећемо у шта они верују и шта од непријатеља Бога и људи очекују.
Уопште узев, сатанисти моле сатану за моћ. Сад, та моћ може да буде различита. Неко жели власт, неко популарност, неко просто да га се људи боје, неко да има успеха са супротним (или истим?) полом... И ту „моћ“ (или илузију да некаква моћ постоји) највећи број сатанистичких фракција назива „мистично знање“. Пут до додворења сатани је широк и свака фракција има неку своју специфичну стазу. Али, пошто смо видели из претходног да сатана нема никакву физичку моћ (осим ако неко ко њему служи не одлучи да дела по његовом наговору, али то је ипак посредно), морамо да се питамо на који начин ђаво уопште делује? Управо – наговором. У Светом Писму ђаво је назван „лажа и отац лажи“. Лагати, лагати изузетно уверљиво, лагањем стварати опсене – то је једина његова моћ. Несрећни људи који су том преваром заведени јесу његова снага. Тако, принуђени смо да поновимо оно што смо рекли кад смо говорили о магији: људи су ти који творе зло и тако злу дају постојање. И управо због тога је вера сатаниста шупља: уместо да добијају оно што траже, они сами дају, постају инструменти, алатке (јер, играчке – то би била безазлена реч) некога или нечега ко/што пред Богом има много мање достојанства од људи самих.
И дотле је, отприлике, све исто. Од ове тачке почињу разлике између разних сатанистичких група.

Прво ћемо сатанисте поделити на нижи тип (условно безазлене) и виши тип (изузетно опасне).
Нижи тип је група обично састављена од шарлатана, левака, згубидана који живе на грбачи родитеља (како би се данашњим сленгом рекло – трипаџија), који до поноћи мрзе цели свет, а од поноћи и себе саме. Мисле да је јака фора да се облаче упадљиво, да носе црну гардеробу, да шетају сатаснистичке симболе, да се фолирају намрштени или избуљених очију, да жврљају графите (чији смисао најчешће уопште не разумеју, него покушавају да копирају нешто што су некад негде видели) по оградама црквених порти, да ноћу скрнаве споменике на гробљу, па још ако ухвате неку несрећну мачку и убију је на најсвирепији начин (то они зову „жртвовање“ – коме, чему, по ком обреду?... – нико од њих не зна... ништа не зна) ту на гробљу, онда сматрају да су успели да служе своме идолу. Ту је по среди страшно незнање, језива необразованост. Ти несрећници мисле да чине нешто значајно, а у тешкој су заблуди. Чак иако ђаво има некакав контакт са њима (у шта се ипак мора сумњати), онда се он стварно поиграва са њима, на најјаднији и највише понижавајућ начин. Међутим, то не значи да они не творе зло. Они и чине и воле зло, и то их већ чини опаснима (кандидатима за ђаволове алатке), јер то чиме се они баве је предворје припадништа озбиљнијим сатанистичким групама. Преузето са сајта поуке.орг